Nepal očima veterinara 1.dio
- font size decrease font size increase font size
Piše: dr.vet.med. Vesna M., Anubis Klub
Dan prvi
Vozimo se kroz Kathmandu.
Psi, fine debljine, prljuckavi kao i okoliš, šetaju ulicama.
Nitko ih ne dira.
Okolo nema hrane i vode ali oni izgledaju ok.
Muvaju se.
Ne boje se ljudi, ne boje se prometa.
Ne diraju kravu.
Krava stoji na cesti i muli.
Ona je sveta i nitko ju ne dira.
Ali vodeno govedo jedu.
Kaže na meniju.
Nigdje nema mačaka.
Predvečer...vidimo jednu mačku.
Nije ni malo zainteresirana za diranje, gilja pod auto.
Navečer šetamo gradom. Turistički dio zvan Thamel.
Neki psi imaju ogrlice, neki hamove. Neki spavaju naokolo.
Neki klinjo jednog tjera od ispred mamine trgovine špricajući ga iz boce vode.
Ovaj mrtvo-ladno napravi par koraka i ode spavati dalje.
Vegetarijanski meniji posvuda uz mesne.
Odosmo dalje.
Put nas vodi u Chitwan, džunglu koja je proglašena nacionalnim parkom.
Unutra žive oklopljeni nosorozi, medvjedi, bengalski tigrovi, krokodili i divlji slonovi.
Plan je bio odlazak u džunglu na slonu.
Em sve vidiš, em nitko ne napada slona pa si na sigurnom.
Vozimo se u raspadajućem busu po valjda najgoroj cesti ikada.
Ikada.
A ja sam se baš nagledala raspadajućih cesta.
Sto pedeset kilometara za samo deset sati vožnje.
Spavaš i povremeno se odvojiš od sjedala pa rokneš natrag.
Džombica.
Bezinska pumpa, foto Vesna M.
Uz cestu stajališta sa hranom i malim prljavim Nepalcima.
Pas ili dva.
Šarene ptičice.
Prerasli grmovi marihuane.
Piškenje u čučavcu bez prozora.
Peri ruke ali ni slučajno ne pij vodu.
Ne izgleda baš ni pijabilno u toj smeđkastoj boji.
Na svakom stajalištu pas il' dva.
I pokoja kozica. Na pola metra špage, ali čista, sjajna, obla.
Stoji i muli.
I dalje bez mačaka.
Cannabis, foto Vesna M.
Dan drugi: Sauraha
Sauraha je selo u općini Ratnanagar.
Nije da vam to išta znači ali tko ne bi želio napisati Ratnanagar.
Prolazimo kip slona i kip nosoroga i dolazimo do našeg smještaja.
Foto: booking.com
Evergreen Ecolodge. Rezervacija: gnijezdo.
Zvukovi džungle polako oko nas. Milion egzotičnih ptica u malom placu kraj rijeke. Još ne znam kako se zove rijeka.
Ali saznajem ubrzo da ima krokodila.
Kaze čika lokalac - "Ako se želite kupati u rijeci nađite djecu koja se kupaju i pitajte ih ima li krokodila. Djeca znaju kako se nositi sa krokodilom, vi nemate pojma."
Kako se čovjek, a pogotovo veterinar osjeti debilno kad mu kažeš da djeca znaju hendlati krokodila (KROKODILA!!!) a ti mrš!
Mislim, ne bih se takmičila u krokodilarenju s njima.
Ni malo.
Sjedimo u lokalnom restorančiću i čekamo obrok sat vremena, u nevjerici, gladni k'o psi.
Slonovi se vraćaju kući glavnom cestom.
Za vratom svakom sjedi Mahrut, čiko koji pokreće slona.
Slonovi izgledaju tužno i umorno.
Nekima fale vrhovi repa, nekima komadi ušiju.
Prolaze ulicom polako i bez zvuka.
Mahrut ga gura nogama u pozadinu uha.
Bez prestanka.
Šut šut šut šut šut...probala sam se prstom par puta gurnuti u tu točku na uhu, dobila sam fras nakon 4 puta.
Slikamo i snimamo kao pravi turisti.
Prolaze zaprege sa ponijima, kaskaju ulicom.
Mali, tanki konjići, ne pretjerano lošeg stanja ali dosta njih pomalo šepavo.
Zaprega sa govedima.
Dva goveda vuku kola.
Zapravo prekrasnog izgleda, osim špage provučene kroz nos pa na svaku stranu lica.
Ne mogu si pomoći.
Kad neke stvari znaš onda ih ne mozeš ne primjetiti.
Foto Vesna M.
Sve u svemu zanimljivo iskustvo.
Da ne znam ono što znam zapravo bi bilo jako lijepo.
Ne možeš kasnije odlučiti da ne zeliš znati, to si mogao prije.
Sad ignoriraj ako mozeš.
Samo sociopat može ignorirati nečiju patnju, pa makar i ljudsku :P
Foto: booking.com
Vraćamo se u našu oazicu mira i smještamo se u svoje gnijezdo.
Najslađa mini kolibica na bambusovim stupovima na koju se penješ bambusovim stepeničicama. U nju stane samo krevet.
Iznad kreveta, posred stropa, gradi gnijezdo najveći stršljen na svijetu.
Da ga pojedu valjda bi pola sela nahranio.
Razmišljamo kako ga utamaniti. Nemamo čime.
WD? Hmh...ništa WD-a u Nepalu.
Možda ako ga po mraku zarobim u vrećicu skupa sa gnijezdom? Zujat' će kao lud i šuškati, ništa od spavanja. A možda me može i ubosti kroz vrećicu?
A da očerupamo sve skupa i izbacimo van? Opet će nam šuškati pred vratima.
Pola sata kasnije - ležimo spljošteni, nepomično pod baldahinom.
Valjda ne može prorezati baldahin.
Majku mu ogromnu.
Dan treći
Dobijamo veće gnijezdo. Ima i svoj wc na terasici.
Eko wc.
Pokenjaš se i prekriješ piljevinom i tako u slojevima.
Nije loše osim što smrdiš i osobi koja leži pokraj u krevetu.
Između vas je, doduše, zid, ali je pleten kao košara, pa ga malo i vidiš skroz. Ovaj nema megastršljena i ima veći baldahin.
Ekstra super.
Prvi puta u životu žderem paradajz.
Nekako je skroz drugačiji. Onaj kodkućni mi ima okus kao kad ti se malo bljuvkice zadrži u ustima. Prekrasan je, crven, ali ja ga progutati ne mogu.
Upoznajemo lokalnu micu.
Foto Vesna M.
Mica je lovac i osvane svaki dan sa novim mišem.
Onago poluoglocanim, ošamućenim, spusti ga dolje pa ga gurka...ajde...trči, igramo se (dok te ne pojedem).
Mice su svugdje iste.
Osim što te ova proganja da ti liže noge svojim šmirgl jezikom. Iiiiiiiiiiik!!!
Dva pasonje ovdje.
Mužjak se vozi na skuteru i ošišan je.
Gospođa gazdarica je francuskinja pa je standard malo drugačiji.
Oboje su kastrirani.
Na popodnevnom izlasku u grad gledamo slona kako se vraća s posla.
Prvo klekne pa ispruži prednje noge da Mahrut lakše siđe.
Onda s njega skidaju nosiljku i madrace ispod nje.
Slon ustaje i pokorno podiže stražnju nogu kako bi dobio lanac.
Nakon toga podiže prednju nogu pa i na nju dobija lanac. Stoji parkiran kao auto do jutra.
Ni koraka ni u kojem smjeru.
Hrana da, voda ne.
Valjda je pio na rijeci :(
Foto Vesna M.
Komarci su nama Slavoncima ništa užasavajuće.
Imamo sada i one s prugicama, pa nam ni to nije egzotično.
Jedino što ovdje, kaže Google, ima ponešto malarije.
Cijepili se, dakako, nismo.
Prije spavanja mrežu smo ekstra dobro ušuškali.
Učvorali rupice da ih nema i malo se izležavali pod svjetlom.
Svjetlo je dobro i toplo i taman za guštere.
Naravno da mi se sa stropa popišao na facu.
Dvaput.
...u sljedećem nastavku: Chitwan - čitav dan
Dan prvi
Vozimo se kroz Kathmandu.
Psi, fine debljine, prljuckavi kao i okoliš, šetaju ulicama.
Nitko ih ne dira.
Okolo nema hrane i vode ali oni izgledaju ok.
Muvaju se.
Ne boje se ljudi, ne boje se prometa.
Ne diraju kravu.
Krava stoji na cesti i muli.
Ona je sveta i nitko ju ne dira.
Ali vodeno govedo jedu.
Kaže na meniju.
Nigdje nema mačaka.
Predvečer...vidimo jednu mačku.
Nije ni malo zainteresirana za diranje, gilja pod auto.
Navečer šetamo gradom. Turistički dio zvan Thamel.
Neki psi imaju ogrlice, neki hamove. Neki spavaju naokolo.
Neki klinjo jednog tjera od ispred mamine trgovine špricajući ga iz boce vode.
Ovaj mrtvo-ladno napravi par koraka i ode spavati dalje.
Vegetarijanski meniji posvuda uz mesne.
Odosmo dalje.
Put nas vodi u Chitwan, džunglu koja je proglašena nacionalnim parkom.
Unutra žive oklopljeni nosorozi, medvjedi, bengalski tigrovi, krokodili i divlji slonovi.
Plan je bio odlazak u džunglu na slonu.
Em sve vidiš, em nitko ne napada slona pa si na sigurnom.
Vozimo se u raspadajućem busu po valjda najgoroj cesti ikada.
Ikada.
A ja sam se baš nagledala raspadajućih cesta.
Sto pedeset kilometara za samo deset sati vožnje.
Spavaš i povremeno se odvojiš od sjedala pa rokneš natrag.
Džombica.
Bezinska pumpa, foto Vesna M.
Uz cestu stajališta sa hranom i malim prljavim Nepalcima.
Pas ili dva.
Šarene ptičice.
Prerasli grmovi marihuane.
Piškenje u čučavcu bez prozora.
Peri ruke ali ni slučajno ne pij vodu.
Ne izgleda baš ni pijabilno u toj smeđkastoj boji.
Na svakom stajalištu pas il' dva.
I pokoja kozica. Na pola metra špage, ali čista, sjajna, obla.
Stoji i muli.
I dalje bez mačaka.
Cannabis, foto Vesna M.
Dan drugi: Sauraha
Sauraha je selo u općini Ratnanagar.
Nije da vam to išta znači ali tko ne bi želio napisati Ratnanagar.
Prolazimo kip slona i kip nosoroga i dolazimo do našeg smještaja.
Foto: booking.com
Evergreen Ecolodge. Rezervacija: gnijezdo.
Zvukovi džungle polako oko nas. Milion egzotičnih ptica u malom placu kraj rijeke. Još ne znam kako se zove rijeka.
Ali saznajem ubrzo da ima krokodila.
Kaze čika lokalac - "Ako se želite kupati u rijeci nađite djecu koja se kupaju i pitajte ih ima li krokodila. Djeca znaju kako se nositi sa krokodilom, vi nemate pojma."
Kako se čovjek, a pogotovo veterinar osjeti debilno kad mu kažeš da djeca znaju hendlati krokodila (KROKODILA!!!) a ti mrš!
Mislim, ne bih se takmičila u krokodilarenju s njima.
Ni malo.
Sjedimo u lokalnom restorančiću i čekamo obrok sat vremena, u nevjerici, gladni k'o psi.
Slonovi se vraćaju kući glavnom cestom.
Za vratom svakom sjedi Mahrut, čiko koji pokreće slona.
Slonovi izgledaju tužno i umorno.
Nekima fale vrhovi repa, nekima komadi ušiju.
Prolaze ulicom polako i bez zvuka.
Mahrut ga gura nogama u pozadinu uha.
Bez prestanka.
Šut šut šut šut šut...probala sam se prstom par puta gurnuti u tu točku na uhu, dobila sam fras nakon 4 puta.
Slikamo i snimamo kao pravi turisti.
Prolaze zaprege sa ponijima, kaskaju ulicom.
Mali, tanki konjići, ne pretjerano lošeg stanja ali dosta njih pomalo šepavo.
Zaprega sa govedima.
Dva goveda vuku kola.
Zapravo prekrasnog izgleda, osim špage provučene kroz nos pa na svaku stranu lica.
Ne mogu si pomoći.
Kad neke stvari znaš onda ih ne mozeš ne primjetiti.
Foto Vesna M.
Sve u svemu zanimljivo iskustvo.
Da ne znam ono što znam zapravo bi bilo jako lijepo.
Ne možeš kasnije odlučiti da ne zeliš znati, to si mogao prije.
Sad ignoriraj ako mozeš.
Samo sociopat može ignorirati nečiju patnju, pa makar i ljudsku :P
Foto: booking.com
Vraćamo se u našu oazicu mira i smještamo se u svoje gnijezdo.
Najslađa mini kolibica na bambusovim stupovima na koju se penješ bambusovim stepeničicama. U nju stane samo krevet.
Iznad kreveta, posred stropa, gradi gnijezdo najveći stršljen na svijetu.
Da ga pojedu valjda bi pola sela nahranio.
Razmišljamo kako ga utamaniti. Nemamo čime.
WD? Hmh...ništa WD-a u Nepalu.
Možda ako ga po mraku zarobim u vrećicu skupa sa gnijezdom? Zujat' će kao lud i šuškati, ništa od spavanja. A možda me može i ubosti kroz vrećicu?
A da očerupamo sve skupa i izbacimo van? Opet će nam šuškati pred vratima.
Pola sata kasnije - ležimo spljošteni, nepomično pod baldahinom.
Valjda ne može prorezati baldahin.
Majku mu ogromnu.
Dan treći
Dobijamo veće gnijezdo. Ima i svoj wc na terasici.
Eko wc.
Pokenjaš se i prekriješ piljevinom i tako u slojevima.
Nije loše osim što smrdiš i osobi koja leži pokraj u krevetu.
Između vas je, doduše, zid, ali je pleten kao košara, pa ga malo i vidiš skroz. Ovaj nema megastršljena i ima veći baldahin.
Ekstra super.
Prvi puta u životu žderem paradajz.
Nekako je skroz drugačiji. Onaj kodkućni mi ima okus kao kad ti se malo bljuvkice zadrži u ustima. Prekrasan je, crven, ali ja ga progutati ne mogu.
Upoznajemo lokalnu micu.
Foto Vesna M.
Mica je lovac i osvane svaki dan sa novim mišem.
Onago poluoglocanim, ošamućenim, spusti ga dolje pa ga gurka...ajde...trči, igramo se (dok te ne pojedem).
Mice su svugdje iste.
Osim što te ova proganja da ti liže noge svojim šmirgl jezikom. Iiiiiiiiiiik!!!
Dva pasonje ovdje.
Mužjak se vozi na skuteru i ošišan je.
Gospođa gazdarica je francuskinja pa je standard malo drugačiji.
Oboje su kastrirani.
Na popodnevnom izlasku u grad gledamo slona kako se vraća s posla.
Prvo klekne pa ispruži prednje noge da Mahrut lakše siđe.
Onda s njega skidaju nosiljku i madrace ispod nje.
Slon ustaje i pokorno podiže stražnju nogu kako bi dobio lanac.
Nakon toga podiže prednju nogu pa i na nju dobija lanac. Stoji parkiran kao auto do jutra.
Ni koraka ni u kojem smjeru.
Hrana da, voda ne.
Valjda je pio na rijeci :(
Foto Vesna M.
Komarci su nama Slavoncima ništa užasavajuće.
Imamo sada i one s prugicama, pa nam ni to nije egzotično.
Jedino što ovdje, kaže Google, ima ponešto malarije.
Cijepili se, dakako, nismo.
Prije spavanja mrežu smo ekstra dobro ušuškali.
Učvorali rupice da ih nema i malo se izležavali pod svjetlom.
Svjetlo je dobro i toplo i taman za guštere.
Naravno da mi se sa stropa popišao na facu.
Dvaput.
...u sljedećem nastavku: Chitwan - čitav dan